Poslednjih godina se mnogo govori i piše o fenomenu burnouta odnosno izgaranju na poslu. Ovaj termin je prvi upotrebio američki psiholog Herbert Frojdenberger 1974. u svojoj knjizi Burnout: The High Cost of High Achievement (Burnout: Visoka cena visokog dostignuća). Iako je reč o relativno novom fenomenu, važno je situirati ga u aktuelnom kontekstu i u odnosu na tehnologiju koja ga danas ključno definiše. Prema nekim analizama, društvo se trenutno nalazi u fazi tzv. always on kulture koja podrazumeva konstantnu uključenost i dostupnost individua. Always on kultura produbljuje strahove koji dominantno utiču na kultivisanje burnout sindroma. Jedan od njih je i tzv. FOMO – (Fear of missing out) – strah da će se nešto propustiti koji čini da individue preko svojih kapaciteta, učestvuju u aktivnostima različitih formi koje ih iscrpljuju. Ovaj kompleksni konstrukt, koren ima u racionalnom ali i neracionalnom, zapravo vrlo često u kombinaciji oba. Prvi put je primećen 2004. godine, dok od 2010. godine sa povećanom upotrebom društvenih mreža i sajtova, beleži sve veću prisutnost među građankama/ima.
Burnout sindrom je interdisciplinarane prirode i može se posmatrati iz različitih uglova i perspektiva različitih društvenih grupa i individua. Pojednostavljeno, burnout izaziva neregulisan dugotrajn stres koji je u vezi sa poslom koji se obavlja, karakteristikama ličnosti i okruženja, ali i očekivanjima, ličnim i društvenim. Prate ga osećaji preplavljenosti, besmisla i nemogućnosti da se vidi izlaz. Kod žena je burnout sindrom u tesnoj vezi sa tzv. multitaskingom, koji podrazumeva obavljenje više poslova istovremeno, od kojih mnogi imaju vrlo izraženu emotivnu komponentu, odnosno, povezani su sa tzv. poslovima brige o drugima. U kontekstu tehnologije i digitalnog okruženja, očekivanja da se stanja, emocije, aktivnosti kao i reakcije na iste neprestano i instant komuniciraju, stvaraju dodatni napor i iscrpljivanje, što intenzivira osećaj burnouta i čini ga vrlo podložnim našim digitalnim navikama i kulturi. To je posebno izraženo u profesijama koje imaju veze sa javnošću i uslugama, ali i u aktivističkim krugovima, gde je granica između javnog i privatnog ugrožena ili fluidna, a potreba za komunikacijom uvećana.
Kako se trenutno čini, burnout je ušao u fazu kada se može i mora tretirati kao problem javnog zdravlja, što podrazumeva posebnu društvenu pažnju, kako sa psihološkog tako i sa sociološkog stanovišta. U tom smislu, sveobuhvatna transformacija sistema javnog zdravlja i kulture rada u vremenu digitalnih tehnologija i veštačke inteligencije, nužan je korak u zaštiti mentalnog i fizičkog zdravlja ljudi.
Za početak ne bi bilo pogrešno da uvažimo i posvetimo veću pažnju konceptima kao što su digitalni detox i wellbeing odnosno blagostanje, kao mehanizmima ublažavanja ili odbrane od nevoljnih uticaja i efekata tehnologije i digitalnih uređaja. Primećeno je da se ljudi sve više anesteziraju digitalnim sadržajima. Bilo da neumoljivo gledaju Netflix, skroluju mreže, besciljno surfuju, njihov screen time (vreme provedeno uz ekrane) dostigao je u proseku 8 časova dnevno. Tri osmice, čuveni konstrukt poznat u socijalizmu, a izvorno nastao 1817. godine kao ideja Roberta Ovena, podrazumevao je osam sati rada, osam sati rekreacije i osam sati odmora. Kao i u vremenu nastanka, ova ideja više je utopija nego izvesnost, posebno u okolnostima u kojima je koncept slobodnog vremena odnosno rekreacije nezamisliv bez telefona i drugih uređaja.
U doba konzumerizma i hiper-individualizma, sreća odnosno zadovoljstvo pojedinaca je vrednost koja se juri i veliča. Bez mnogo kritičkog pristupa, većina do ovog „stadijuma“ dolazi posredstvom tehnologije. Pasivno ili aktivno, upijajući tuđ ili emitujući sopstveni digitalni sadržaj, do dobrog osećaja se dolazi putem quick fix-a (brza popravka), mimovima, gifovima i slično. Postoje istraživanja koja ukazuju na povećani rizik od stvaranja zavisnosti od digitalnih sadržaja, ne samo u gejming industriji, već pre svega u industriji društvenih mreža, koja se u najvećem obimu oslanja na prirodnu/psihološku potrebu ljudi za pripadanjem, uvažavanjem. Koristeći se ovim saznanjem kreatori algoritama na društvenim mrežama i sajtovima, nude sadržaje i usluge koje su u vezi sa navedenim. Kako su mehanizmi samoregulacije kod ljudi različiti, kao i životne faze i očekivanja, mnogi upadaju u zamku nezdravog screen time-a, čime narušavaju zdravlje i kvalitet života. Višesatno gledanje u ekran može izazvati ozbiljne fizičke tegobe poput glavobolje, problema sa očima i vidom, bolove u vratu i predelu leđa, ukočenost i drugo.
Iako je u pozadini posezanja za ekranima često skrivena potreba za utehom, beg od nezadovoljavajuće životne situacije, usamljenost i neshvaćenost, kao i otpuštanje stresa, važno je da znamo da nekontrolisana upotreba može dovesti do teških posledica. One se javljaju u vidu dugoročnog nezadovoljstva sobom, problema sa samopouzdanjem, problema sa snom i opuštanjem, poremećajem u ishrani (prekomerno mršavljenje ili gojenje), posezanju za nezdravom/brzom hranom, alkoholom, narkoticima i slično. Takođe, preterano izlaganje ekranima može biti okidač za depresivna i anksiozna stanja, ali i smanjenje radne i društvene produktivnosti, gubljenje svakodnevne strukture i neorganizovanost.
Stručnjaci_kinje za probleme sa mentalnim zdravljem prouzrokovane tehnologijom preporučuju tretman koji se zove digitalni detox. On podrazumeva potpuno ili ograničeno uzdržavanje od digitalnih uređaja u ograničenom vremenskom periodu kako bi se pored drugih, umanjili i efekti tzv. digitalne anksioznosti koji su u posrednoj ili neposrednoj vezi sa upotrebom digitalnih uređaja i tehnologije. On podrazumeva da individua u terapijskom procesu radi na razumevanju i regulaciji sopstvenih psiholoških mehanizama koji su u pozadini ili u vezi sa nezdravom upotrebom digitalnih uređaja. Koncept digitalnog detoxa se oslanja na individualizovan pristup terapeuta, što podrazumeva i set strategija koje treba da zamene vreme provedeno uz ekrane. Pored digitalnog detoxa, postoji i koncept tzv. digitalne dijete, što podrazumeva svestan odabir digitalnih sadržaja kojima pristupamo i onih od kojih se uzdržavamo. Kao i kod nutritivne dijete, gde osoba izbegava npr. šećer, meso ili belo brašno, digitalna dijeta podrazumeva uzdržavanje od korišćenja neke društvene mreže, aplikacije, platforme i slično. Fokus je na svesnom izboru, osvešćivanju emocija koje imamo dok koristimo uređaje i izbegavanju „ritualnih radnji“.
Osobe koje su do sada učestvovale ili primenjivale neki od tretmana digitalnog detoxa ili dijete, svedoče o pozitivnim iskustvima i ishodima, koji su bili manje tegobni nego što su očekivali. Mnogima su ove metode zapravo pomogle da ublaže jaz između stvarne i željene slike o sebi, odnosno stvarnog i digitalnog identiteta. Ipak, bilo je i onih koji su ostali pri stavu da je prekomerna upotreba digitalnih uređaja nužna kako bi uspeli da održe svoje društvene odnose i radne obaveze.
Prevencija psihološkog i emotivnog rascepa usled izloženosti digitalnim uticajima moguća je i ostvariva negovanjem koncepta brige o sebi odnosno blagostanja. To ne podrazumeva površno i afektivno ugađanje sebi, prepuštanje instant zadovoljstvima, imitiranje tuđih stilova života i mahnito praćenje trendova. Briga o sebi znači oslobađanje od „mehanizma moranja“ i potragu za ličnom merom stvari i odnosa. To je svesna tolerancija frustracija, stvaranje i rukovođenje ravnotežom između ličnog i kolektivnog, privatnog i poslovnog, digitalnog i nedigitalnog, napora i uživanja. Blagostanje u digitalnom okruženju podrazumeva optimizaciju naših interakcija sa digitalnim uređajima, kako bismo mogli da umanjimo distrakcije i ne izgubimo fokus sa drugih aktivnosti i potreba. Poznato je da povećana upotreba digitalnih uređaja dovodi do smanjenja pažnje i preciznosti u vandigitalnim aktivnostima, rasejanosti i dislociranosti. Balansiranje vremena koje provodimo uz ekrane sa vremenom koje provodimo uživo sa prijateljima, analiza našeg digitalnog konzumerstva i adekvatne intervencije na problematičnim mestima, pravljenje pauza i uspostavljanje tech – free zona, pa čak i korišćenje aplikacija koje blokiraju pristup sadržajima ili ograničavaju vreme upotrebe, mogu doprineti punoći a ne osiromašenju našeg digitalnog iskustva.
Preterano izlaganje digitalnim stimulansima, može prenapregnuti naša čula i prouzrokovati digitalni burnout, što nas uvodi u stanje isrpljenosti i stresa. Ukoliko umemo da prepoznamo simptome burnouta i primenimo mere digitalnog detoxa, možemo da povratimo ili uspostavimo balans koji nam omogućava da se posvetimo sebi, svojim emocijama i okruženju.
Anita Pantelić
