Ovaj tekst ne bi trebalo da nas zaplaši nego da nas povede na razmišljanje i da ukaže na neke potencijalne pretnje u budućnosti. A moglo bi se ići dovoljno daleko i reći da su to pretnje, ne samo po žene, već i po čovečanstvo kao takvo.
Janis Varufakis, ekonomista i bivši grčki ministar finansija, u svojoj knjizi „Tehnofeudalizam: Šta je ubilo kapitalizam?“ veoma odvažno tvrdi da je kapitalizam mrtav, a da ga je zamenilo nešto mnogo, mnogo gore. On je to nešto nazvao tehnofeudalizmom. Dok su u srednjevekovnom feudalizmu vazali sa svojim seniorima, lordovima i kraljevima stvarali političko-vojne alijanse, kmetovi su im plaćali zakup zemlje na kojoj su živeli ili su svoj rad i njegove plodove davali u zamenu za korišćenje zemlje i bezbednost. Hijerarhija koja je postojala bila je veoma jasna i centralizovana.
Moglo bi se reći da je internet do skoro bio percipiran kao slobodna i demokratska infrasturktura, nikada pre toga u istoriji ljudi nisu bili više povezani, a informacije dostupne u ogromnim količinama, svima i instant. Ono čemu svedočimo, pogotovo nakon američkih izbora 2024. godine, jeste da je svojevrsni vid privatizacije interneta sve vidljiviji i prisutniji, a samim tim, ne možemo a da ne preispitujemo pristrasnost, odnosno „bias“, sadržaja kome svakodnevno pristupamo.
Ono što je karakteristično za verziju interneta u kojoj trenutno bivstujemo, koja se naziva i Web2, jeste da je ona interaktivna i dozvoljava korisinicima/cama da kreiraju sadržaj i na taj način vrše interakciju sa platformama ili međusobno. Njegov prethodnik Web1, koji je bio aktivan do ranih 2000ih, bio je mnogo statičniji i korisnicima/cama uglavnom je dozvoljavao samo konzumaciju već postojećeg sadržaja. Ova nova verzija, za koju je projektovano da će uskoro i biti zamenjena još novijom, trenutno se uglavnom fokusira na društvene mreže, imejl klijente i onlajn kupovinu. Ono u šta korisnici/ce interneta često upadaju jeste iluzija izbora, bilo da se odnosi na konzumaciju sadržaja ili kupovinu, potpuno nesvesni/ne algoritama koji prate njihovo onlajn ponašanje i nude im sadržaj koji je „krojen po njihovoj meri“ odnosno prilagođen da im se svidi na osnovu analize njihove pređašnje interakcije sa različitim platformama. Tako da je sasvim moguće da sa jednom osobom živite i radite, delite isti krug ljudi, zanimaju vas iste teme, ali ćete na društevnim mrežama ili Amazonu/Aliexpresu, videti sasvim različit sadržaj. Tehnološki konglomerati svoj profit ostvaruju na osnovu količine angažovanja korisnica/ka, a samim tim im je u interesu da nam plasiraju samo onaj sadržaj za koji znaju da će kod nas izazvati reakciju. Varufakis pravi veoma ispravnu paralelu između platformskih algoritama i Panoptikona. Gde zatvorenik ne vidi ništa više osim onoga što mu je dozvoljeno, odnosno servirano, a stražar može videti svakog zatvorenika. Naši digitalni stražari upravo koriste taj uvid kako bi maksimizovali svoj profit. Specifičnost interneta u kome živimo pruža nam mogućnost kreiranja sadržaja i deljenja istog sa drugim korisnicima. Na ovom modelu funkcionišu sve društvene mreže. Ono čega smo takođe nesvensni/e jeste da u tom procesu postajemo digitalni, „cloud“ kmetovi koji reprodukuju sistem i nude besplatan rad, stvarajući ono što Varufakis naziva „cloud“ kapitalom za naše „vlasnike“. „Cloud“, odnosno oblak, se najednostavnije i uprošćeno može objasniti kao virtuelni prostor, koji koristi infrastrukturu interneta za pružanje usluga, računarske snage ili različitih aplikacija koje ne postoje u fizičkom obliku. Arhive podataka koje bi se nekada skladištile po policama, kutijama i podrumima, premeštene su na internet i više nemaju uporište u fizičkom, odnosno oflajn prostoru. Iako „cloud-ovi“ i dalje potiču iz velikih data centara i imaju dodir sa fizičkim svetom, mi ne pristupamo sopstvenim podacima na isti način, niti smo njihovi vlasnici/ce kao što smo bili dok smo u podrumu skladištili drage fotografije, lične dokumente ili video kasete. Vlasnik naših podataka je vlasnik „cloud-a“. Razumevanje i shvatanje načina na koji „cloud“ servisi funkcionišu kao i osvešćivanje toga da smo upravo mi, korisnici, oni koji kreiraju te sadržaje i treniraju algoritme koji svojim unapređenjem kreiraju dodatni profit za svoje vlasnike, u „ekosistemu“ koji je uspeo da ovakav vid rada potpuno normalizuje.
Ono što dodatno izaziva osećaj straha jeste pojava i popularizacija veštačke inteligencije, koja je do pre samo par godina bila nešto iz filmova naučne fantastike, a danas je veoma rasprostranjena, velikom brzinom se implementira u različite industrije. Krajem aprila ove godine CEO kompanije Duolingo, poznate po svojoj aplikaciji za učenje stranih jezika, najavio je da će oni biti prva kompanija koja će u potpunosti zameniti svoje radnike veštačkom inteligencijom. Ova odluka već je naišla na veoma negativne reakcije u javnosti, ali je opšte poznato da se kompanije više vode profitom, a mnogo manje javnim mnjenjem. Pored rizika koji veštačka inteligencija predstavlja za polje rada i ekonomsku stabilnost ljudi, postoji i rizik vezan za posledice koje će imati po ljudsku interakciju i socijalizaciju. Istraživanje „Counterfeit Connections: The Rise of Romantic Al Companions and Al Sexualized Media Among the Rising Generation“ Wheatley Instituta, pokazuje da 1 u 4 mladih muškaraca i 1 od 5 mladih žena aktivno prate internet naloge koje generišu AI fotografije muškaraca i žena, dok su 1 u 3 mlada muškarca i 1 od 4 mlade žene koristili AI kao simulaciju romantičnog partnera. Iako je procenat mladih koji imaju ovakve interakcije sa veštačkom inteligencijom značajno veći, primećena je upotreba AI-a u iste svrhe i kod starijih generacija. Čak 15% muškaraca starijih od 30 godina i 10% žena ispitanih u istraživanju potvrdilo je da koriste veštačku inteligenciju kako bi simulirali intimne odnose. Čak 27% mladih muškaraca konzumira pornografiju koja je veštački generisana, dok je 18% reklo da preferiraju AI sadržaje u odnosu na one sa “pravim” ljudima. Iako ovi podaci ne bi trebalo da nas zabrinjavaju jer živimo u dobu usamljenosti, istraživanje studentkinje Tee Stoltz sa Univerziteta u Geteborgu donosi zastrašujuće podatke. Ona je istraživala kako se muški korisnici aplikacije Replika, koja služi kao AI Chat bot, ophode prema svojim virtuelnim devojkama. Na forumu Reddit, na pitanje “Da li izlažete svoju AI devojku nasilju?” čak 45 od 214 korisnika odgovorilo je pozitivno i potvrdilo da ponekad vole da to bude baš mračno i vezano za zlostavljanje i ubistva, dok je 39 korisnika reklo da svoje AI devojke izlažu samo blagom nasilju. Njihova svedočenja govore o tome kako uživaju kada AI botovi pokazuju privid bunta, odnosno odbijaju nasilničko ponašanje, što ih dodatno uzbuđuje, ili kada su apsolutno submisivni i preuzimaju krivicu za nasilje koje se nad njima odvija. Svoje ponašanje pravdaju u tome da to nisu prave osobe, da zapravo nema žrtava i da je njihovo ponašanje prema AI devojkama ništa gore niti bolje od ubijanja NPC-eva (Non-Playable Character) u igricama.
Mi smo trenutno i dalje suočeni sa verzijom veštačke inteligencije koja je uočljiva, odnosno detectable,te često kao korisnici/e interneta možemo napraviti razliku između generisanog i negenerisanog sadržaja. Međutim, veštačka inteligencija napreduje svakim danom, sa svakom našom novom interakcijom, i polako se približava verziji u kojoj zapravo nećemo znati da li je influenserka koja želi da nam “proda” kremu za podmlađivanje, prava osoba ili je ceo video veštački generisan. Isto tako, možda ćemo imati video chat botove koji će izgledati indentično kao savršene osobe koji će biti naši asistenti/knjine, partneri/ke ili prijatelji/ce. Postavlja se pitanje kakve će posledice to ostaviti na odnose među ljudima? Ukoliko AI izgleda kao osoba, zvuči kao osoba i ponaša se kao osoba, koliko će vremena proći dok se nasilje sa AI botova ne prenese u nasilje u realnom okruženju? Hoće li naši jednosmerni odnosi, uslovljeni samo željom jednog korisnika dovesti do ispunjenja najodvratnijih snova patrijarhata ili će učiniti da međuljudski odnosi postanu otežani ili čak nemogući s obzirom na to da je za takve potrebno da se stvaraju kompromisi i poštuju želje više od jedne strane?
AI sadržaji su već kompromitovani, odnosno “biased” jer su trenirani na podacima koji su puni stereotipa i predrasuda, a samim tim su kompromitovani i narativi koje AI kreira. Mi već živimo u vremenu post-istine (post-truth), a razvoj veštačke inteligencije nam donosi sadržaje kurirane samo po našoj meri, bez obzira na njihovu (ne)utemeljenost u činjenicama. Personalizacija narativa dodatno zadržava pažnju korisnica/ka na samim sadržajima i svake dodatne sekunde kreira veći profit za digtalne gigante. U svetu tehnofeudalizma, AI nije neutralan, on je produžena ruka moći onih koji ga kontrolišu. Zato je veoma važno da budemo svesne/i da naše internet ponašanje ko-kreira sadržaje, da naše interakcije sa veštačkom intelgencijom nju “hrane” informacijama i treniraju i usavršavaju, kao i da su svi sadržaju koje kreiramo, sve izgovorene (napisane) reče, sve matrice ponašanja koje predstavljamo u vlasništvu nekog drugog.
Veštačka inteligencija nigde neće otići, već moramo da je razumemo i da naučimo kako da sa njom bivstvujemo, odnosno kako da razvijemo otpornost. Feministički, intersekcionalni i anti-imperijalistički principi i pristupi veštačkoj inteligenciji i internetu pokazuju nam pravac ka svetu u kome tehnologija služi čovečanstvu, umesto da ga porobljava.
Autorka teksta: Selena Simić Trochopoulos
