Svaki film sa sobom nosi poruku, bila ona svesno ili nesvesno isporučena. Da li je poruka svesno ili
nesvesno isporučena i osmišljena nije toliko bitno, bitno je koliko poruka utiče na kreiranje društva u kom
živimo. Mediji koje konzumiramo u velikoj meri oblikuju naša razmišljanja i stavove. Istina je da velika
većina filmova gotovo nosi istu poruku o tome kakav položaj žene treba da bude u društvu. Uvek je to
identična priča o ženi koja poslušno sluša svog muža, bez da razmišlja svojom glavom, ženi koja sama
vodi brigu o kući, deci, koja i pored toga ide na posao, uvek izgleda sređeno i kojoj ne preostaje vremena
da sedne sa svojim mislima nasamo. Iako većina ljudi misli da je ovo već prošlost, nažalost nije. Svedoci
smo da i danas nastaju filmovi koji na različite načine obezvređuju žene. Uprkos tome, postoje filmovi
koji imaju feminističke elemente. Svakako, u današnje vreme ih ima sve više, ali njihovi koreni zapravo
potiču još iz dvadesetih godina prošlog veka i dalje kreću sa razvijanjem.
Za vreme drugog talasa feminizma nastao je film koji je privukao pažnju. Reč je o filmu koji je režirala
Šantal Akerman, belgijska režiserka i scenaristkinja. Jeanne Dielman, 23, Quai du Commerce, 1080
Bruxelles, koji je nastao 1975. godine, smatra se jednim od najznačajnijih feminističkih filmova svog
doba. Odlikuje se dubokom kritikom patrijarhata i njegovog uticaja na život žene, uloge žene u društvu
kao i velikih očekivanja društva od žene. Sve scene su duge, statično snimljenje sa vrlo malo radnje.
Izvor: https://images.app.goo.gl/qKco9AhFnNMp3g2f6
Glavna junakinja filma jeste Jeanne, samohrana majka, koja živi sama sa svojim sinom. Kroz film pratimo
njenu svakodnevnu rutinu kroz tri dana, u kojima ona obavlja kućne poslove, brine o sinu i bavi
prostitucijom kako bi zaradila nešto novca. Kroz različite scene je prikazan začaran i gotovo apsurdan
krug njenog života u kom ona ljušti krompir, čisti kupatilo ili pere sudove. Jeanne na početku sve poslove
obavlja sa velikom preciznošću i potpuno mehanički. Kako dani prolaze ona ne uspeva da se drži svoje
rutine i doživljava sve veći psihički napor zbog uloge koja joj je nametnuta.
Jeanne u par scena gleda u prazninu kao da tamo traži neku vrstu pomoći ili smisao. Zbog dužine scena,
koje traju i po desetak minuta, sam gledalac počinje da se oseća nelagodno i besno. Zašto ne ustane da
uradi nešto? Da sluša radio ili plete (što je po svojoj rutini samo rezervisala za vreme posle večere)? Jedno
je jasno, Jeanne ne ume da uživa u miru i samoći, ona je „naučena“ da uvek služi nekome.
Izvor: https://images.app.goo.gl/q1eciX1ignMdJTpa8
Žene u većini filmovima jesu žrtve ili nasilnici, majke ili prostitutke, kao što je i Jeanne. Ali Akerman
prikazuje ženu van pasivnih nametnutih uloga. Ženu ne može definisati samo njena uloga. Akerman
ostavlja prostora i za druge detalje koji definišu njenu ulogu i koji nam objašnjavaju uzrok zbog kog je
takva, ona poštuje svoju junakinju i ostavlja prostora za prikaz drugačije perspektive. Akerman je izjavila:
„Film je reakcija na hijerarhiju slika u kinematografiji koja postavlja saobraćajnu nesreću ili poljubac više
u hijerarhiji od pranja sudova… I to nije slučajno, već se odnosi na mesto žene u društvenoj hijerarhiji…
Ženski rad proizilazi iz potlačenosti, a sve što izlazi iz potlačenosti je interesantnije.“
Još jedno feminističko pitanje koje se postavlja jeste neplaćeni kućni rad odnosno rad „domaćice“.
Akerman je mudro ovo pitanje provlačila kroz duge scene u kojima Jeanne obavlja različite kućne poslove
koji su potcenjeni. Ona neprestano gasi svetlo u prostorijama kako bi možda smanjila račun za struju koji
jedva plaća. Zbog toga Jeanne kreće da se bavi prostitucijom čime Akerman prikazuje besmislenost
čitavog sistema i ovakve politike.
Izvor: https://images.app.goo.gl/9itB2Sw5BBZeCbD46
Ono što je takođe zanimljivo jeste ponašanje njenog sina. On takođe prati rutinu njegove majke i gotovo
da ne priča sa njom. Navikao je da ga ona uslužuje. U retkim trenucima njihovog razgovora se takodje
mogu izvući mnogobrojne poruke.
Na primer kada je njen sin započeo razgovor: „Da sam žena, nikada ne bih mogao da vodim ljubav sa
nekim u koga nisam duboko zaljubljen.“
Na šta je Jeanne odgovorila: „Kako znaš? Ti nisi žena.“
Na kraju filma Jeanne doživljava vrstu nervnog sloma, za koji smatram da je bio nagovešten čudnom
plavom svetlošću koja je treperila kroz prozor dnevne sobe tokom filma. To je bila njena svest koja joj je
na neki način htela da dopre do nje, nažalost nije uspela. Jeanne na kraju filma postaje ubica muškarca
koji je bio njena „mušterija“. I kada je došao kraj ona je ostala sama, izolovana od sveta i društva od kog
je doživela izdaju.
Ovo remek-delo feminističkog filma je definisalo buduće filmove koji su se bavili sličnim temama, a sa
tim Akerman je ponovo vratila snagu ženama i prikazala ženu kao ljudsko biće koje više ne želi da ćuti.
Akerman će zauvek ostati upamćena kao neverovatna i revolucionarna ličnost koja je postavila nove
standarde i otvorila vrata ženama u sferi filma.
Izvor: https://images.app.goo.gl/ywJLpfJVxpNT6CFQ6
Autorka teksta – Sanja Dubovac
